Intervju – profesor Zoran Milivojević

U punoj sali Banskog dvora u Banjaluci, u srijedu 19.juna, doktor Zoran Milivojević, profesor transakcione analize, autor i psihoterapeut, poštovaocima svog lika i djela održao je predavanje na temu „Sačuvajmo porodicu“.

Milivojević koji je međunarodni predavač, supervizor te profesor na Međunarodnoj akademiji za transakcionu analizu u Ljubljani, široj javnosti je i izrazito poznat po svom Modelu optimalnog vaspitanja koji naglašava nerazdvojnost ljubavi i čvrste discipline te kao utemeljivač socijalne psihoterapije, a čiji rad je ispraćen i brojnim autorskim djelima od kojih su i Psihoterapija i razumevanje emocija (1993), Formule ljubavi (1995), Uloviti ljubav (2011), Psihologike svakodnevnog života (2014), Roditeljovanje (2017), Mala knjiga za velike roditelje (2007).

Predavanje koje je zainteresovalo Banjaluku a i širu regiju, ponudilo je širok spektar podtematika obazirući se na uvijek aktuelne, a svakako korisne momente teorije i prakse. Doktor Milivojević je u dva i po sata, koliko je trajalo druženje sa banjalučkom publikom, ponudio korisne priče iz svoje dugogodišnje prakse, savjete iz bogate i šarolike profesionalne i životne karijere, rezultate brojnih istraživanja i provjerene naučne informacije koje se tiču raznih sfera čovjekovog funkcionisanja.

Svoj nastup doktor Milivojević je začinio govoreći o roditeljstvu, partnerskim vezama, emocionalnom sazrijevanju, te brojnim drugim psihološkim temama kojima koji su itetako zainteresovale sve prisutne željne znanja podstučući ih da se i sami otvore za diskusiju i pomenute teme koji su neizostavni dio svakodnevnog života.

1.U nekoliko navrata ste na sinoćnjem predavanju spomenuli „težnju za razvojem ličnih potencijala“ jednim pomalo ironičnim tonalitetom. Kako ste rekli, često supružnici ostavljaju jedni druge navodeći kao razlog „prevazilaženje“ trenutnog partnera. Smatrate li, kao čovjek koji se bavi ljudskog psihom, da smo zapravo previše „nasjeli“ na tu američku priču vezanu za duhovni razvoj, rad na sebi, ostvarenje potencijala itd? Smatrate li da nas upravo taj rad NA sebi vodi OD pravih životnih vrijednosti koje su na kraju krajeva opet osnova na kojoj mi i kao pojedinac i kao dio zajednice funkcionišemo?

Koncept razvoja ličnih potencijala i rasta i razvoja ličnosti nas zaista u izvesnom smislu  odvodi od života i drugih ljudi. Naime, upravo je psihoterapija, naročito ona koja se razvijala tokom 50ih i 60ih, preuzimala metafore iz drugih nauka, posebno u to vreme popularne genetike. U genetici imate ideju da svaka od tako različitih ćelija u istom organizmu, nosi u sebi, u svojim genima potencijale da bude kao bilo koja od drugih toliko različitih ćelija. To je preneto na ličnost, tako da je ideja da bez obzira kako se ko razvio kao ličnost, može još više da se razvije i da ostvari svoje potencijale koji su do tada bili prikriveni i neiskorišćeni.

Na ideji genetskih potencijala je zasnovan koncept “ljudskog rasta i razvoja” prema kojem pojedinac se razvija, psihički, emotivno, socijalno i duhovno do kraja svog života. Korak dalje od toga je ideja da je ljudski rast i razvoj smisao života. Tako dolazimo do pojedinca, do ličnosti koja je samo zainteresovana da raste i da se razvija i da posmatra druge ljude i situacije, samo u funkciji svog ličnog razvoja. To je slavljenje pojedinačne ličnosti, koja zanemaruje druge ljude i sve one vrednosti koje su povezane sa drugima. To nije ništa do manje ili više prikrivene narcisoidnosti, jer se život svodi na osobu koja se bavi samom sobom, a koja zanemaruje druge ljude, odnose i koja voli samo u onoj meri koliko je odnos njoj prijatan. U mojoj generaciji koja je bila pod snažnim uticajem ovog „trećeg talasa u psihoterapiji“ ime značajno visok procenat mojih koleginica koje se nisu odlučile da imaju decu.

2. Cijela ta „prašina“ koja se digla oko Vašeg stava kojim ste javno rekli da ste protiv zabrane fizičkog kažnjavanja djece me u jednom trenutku dovela do razočarenja jer sam na trenutak shvatila da smo mi još uvijek jako neosviješteno a jako podvodljivo društvo. Koliko god nametali raznorazne etikete modernizma i zapadnjaštva, čini mi se da još uvijek nismo u potpunosti otvoreni za raznovrsnost stavova, mišljenja, a ipak slijepo prihvatamo nove instant trendove koji nam direktno ljuljaju stub porodice. Obilazeći region, a kroz rad sa masama i pojedincima, da li smo „mentalno“, da se tako izrazim, nedovoljno dorasli pretjerano brzim i velikim izazovima i društvenim promjenama?

Pored toga što sam psihoterapeut, u poslednjih dvadesetpet godina sam supervizor u različitim slovenačkim vaspitno-popravnim zavodima, tako da sam svedok trendova u devijantnom ponašanju mladih. Ono što je u porastu su nekada razmažena deca koja kada odrastu postaju veoma problematična i veoma otporna na pokušaje prevaspitanja. To je posledica propagande koja izjednačava vaspitanje i pružanje ljubavi. To su mladi koji nisu imali roditeljski autoritet, sa kojima su roditelji bili „drugari“ i koji kasnije ne prihvataju nikakav autoritet, već pokušavaju da druge podrede sebi. Njihove roditelje zovemo „nemoćni roditelji“ zato što nisu u stanju da utiču na svoju decu da, na primer, uče. Nemoguće je vaspitati dete bez konflikta u kojem detetom upravlja njegova biološka priroda prema kojoj ono želi da radi samo prijatne stvari, a ne želi neprijatne, i roditelja koji zastupa ljudsko društvo i koji bi trebalo da u tom konfliktu prevlada kako bi socijalizovao dete. Drugim rečima, osim što nudi ljubav, roditelj bi trebalo i da disciplinuje dete, da njegovo NE SMEŠ DA i MORAŠ DA dete sluša, a ako ne da ga roditelj kazni. U tom repertoaru roditeljskih vaspitnih „zahvata“ mora da bude dozvoljena i razumna telesna kazna, jer u nekim situacijama jednostavno ne ide drukčije. Zato država ne samo da nema argumente da roditeljima oduzme pravo da povremeno, udarcem po guzi kazne dete, nego bi tom zabranom povećavala broj nesocijalizovane dece, ali i stvarala prostor za zloupotrebu tog pravila. Tim povodom sam bio u konfliktu sa jednom grupom akademskih psihologa koji su se na kraju povukli jer nisu bili u stanju da pokažu ni jedno psihološko istraživanje koje bi osporilo moje teze.

Međutim, dubljom analizom se pokazalo da predlog oduzimanja roditeljskog prava da razumno telesno kazne dete nema nikakve veze ni sa psihologijom niti pedagogijom. Taj trend isključivo izvire iz iskrivljenog pravničkog shvatanja dečjih prava, i nama se nameće po političkoj liniji.

Tim povodom se javnost podelila na „moderniste“ i „tradicionaliste“. Prema istraživanjima u Srbiji je ovaj procenant bio 20:80, tako da su tadašnje zakonske inicijative bile obustavljene. Kada su ove i druge inicijative u pitanju, ljudi ne primišljaju nego da bi potvrdili svoju superiornost nad „primitivcima“ slepo prihvataju i agresivno zastupaju stavove o kojima nisu dobro razmislili niti su prikupili sve informacije.

3.Činjenica je da skoro svi društveni faktori danas utiču, direktno ili indirektno, na porodičnu zajednicu. U svom radu u školi susretala sam se sa mnogo roditelja koji odbijaju prihvatiti odgovornost za društveno neprihvatljivo ponašanje svoje djece, prebacujući krivicu na vršnjačko društvo, školu pa čak i politiku. Neko sam ko čvrsto vjeruje da je ipak roditelj taj koji, iako ne lako, drži konce u svojim rukama i od kog zavisi cjelokupan sklop ličnosti djeteta. Da li, s obzirom na društveni kontekst takav kakav jeste danas, smatrate da je vaspitanje djeteta u svakom smislu 100% odgovornost roditelja? Te koliko je danas teško pored svih izazova modernog roditeljstva imati „zdravo i produktivno“ roditeljstvo u manje zdravim i produktivnim spoljnim uslovima u kojima naša djeca odrastaju?

Roditelji su glavni faktor vaspitanja do polaska u školu i oni polažu temelj ličnosti. Naravno, ako su prisutni, ako detetu pružaju i ljubav i disciplinu. Ali kada je porodica stisnuta spoljašnjim nepovoljnim okolnostima, kada ljudi rade dva posla da bi preživeli, onda je premalo vremena za vaspitanje dece. Najgore je ako roditelji prepuste medijima da im vaspitavaju decu. Savremena tehnologija, prvenstveno mislim na „pametne telefone“ koji su zapravo moćni mini kompjuteri, omogućuje mladima da su stalno preko ekrana mobilnog u nekim sadržajima, od muzike, socijalnih mreža, serija i filmova, itd. Američka istraživanja pokazuju da je tipični srednjoškolac u toku dana 7 sati zagledan u ekrane, a svega 2 sata je u komunikaciji sa stvarnim ljudima.

Roditelji treba da shvate da je dete u jednom komunikacijskom polju u kojem na njega, pored roditelja utiču raznorazne sile, kako pozitivne, tako i negativne. Nije dovoljno samo vršiti svoj uticaj, nego je potrebno videti koje su druge sile koje negativno utiču, i onda im se suprostaviti, komentarisati i diskvalifikovati ih. Na taj način roditelji utiču da dete prihvati njihove vrednosti, ali i dete ima svoju pamet i svoju volju, i ono bira ko će mu biti uzor, sa kim će se poistovetiti. Dakle, roditelj ima značajan, ali ne i presudan uticaj. Imamo primere dece iz divnih porodica, koji su negde „skrenuli“ i počeli da se delinkventno ponašaju.

4.Govorili ste o modelu roditelja u situaciji kada djeca ne žele da odrastu, pa tako imamo odrasle a nezrele ljude. Rekli ste da zapravo gledajući požrtvovani život roditelja, jednostavno ne žele da budu kao oni. Koliko je sreća roditelja ponekad „važnija“ od sreće djeteta, ako se to uopšte smije pitati? U smislu, da li je važnije za dugoročnu sreću djeteta biti roditelj „s osmijehom na licu“ nego iscrpljeni i roditelj „žrtva“ koji čini sve kako bi dijete u svakom trenutku bilo zadovoljno i zadovoljeno iako to ne znači da će taj isti osjećaj zadovoljstva dijete kroz život samo sebi moći obezbijediti?

Najbolje je kada dete želi da liči na svog roditelja. Ali da bi to bilo tako dete mora videti roditelja koji je dobar i sebi i drugima, ko brine i o sebi i o drugima. Ako je roditelj žrtva, samo se brine za druge, a ne brine se za sebe, onda dete ne želi da i ono bude žrtva. Tada ono traži uzore na drugoj strani. Ako ih nađe među stvarnim ljudima oko sebe, to može biti dobro. Ako ih nađe na Instagramu, među likovima sa estrade i filma, onda to neće biti dobro.

Danas u vaspitnim teorijama vlada „ideologija srećnog deteta“, što znači da ljudi veruju da ako je njihovo malo dete voljeno i srećno, da će sve biti u redu kada ono odraste. A dete je srećno kada mu ugađate. Ako ga frustrirate, ono pogrešno misli da ga ne volite jer ne razlikuje sebe od želje koju ste osujetili. I onda je nesrećno. Posledica je da roditelj oseti krivicu, misli da je loš roditelj jer mu dete očigledno nije srećno, i onda popusti. To se ponavlja i tako dođemo do fizički odrasle osobe, koja se dobro oseća samo ako joj svi ugađaju, što je nemoguće. I zato često imamo: srećno dete, nesrećni odrasli. Roditelji treba da pripreme dete za samostalnost, da preuzme odgovornost i da prihvati osnovna socijalna pravila. Dakle, ne da ga neprestano usrećuju, nego da mu pomognu da se izgradi u osobu koja će sama naći svoju sreću u odraslom životu.

Zoran Milivojević, psihoterapeut